Kada u četvrtak uz primerak
„Večernjih novosti“ na poklon budete dobili kompilacijski „živi“ disk
„April u Beogradu“ Zdravka Čolića, znajte da to nije slučajno. Naime,
saradnja najboljeg pop pevača na Balkanu i naše kompanije traje već
decenijama, tačnije od Čolinih prvih pojavljivanja na festivalima
„Šlager sezone“ ili „Beogradsko proleće“. Pevač ističe da su „Novosti“ u
njegovom rodnom Sarajevu, uz „Oslobođenje“ uvek bile najčitaniji dnevni
list. Bila je stvar prestiža da se nešto kaže baš u njima.
Saradnju sa našom kućom, kao medijskim sponzorom, počeo je na
turneji „Putujući zemljotres“ koja je 1978. obišla celu tadašnju
Jugoslaviju, a u Beogradu je radio završni koncert na stadionu Crvene
zvezde.
- Beogradski nastup mi je bio značajan, jer
sam prethodno dva puta pevao u hali „Pionir“ - kaže nam Zdravko Čolić. -
Sećam se da smo pravili majice „Novosti“, slikali se sa dobitnicima
nagrada, družili sa zaposlenima. Izvršnu produkciju radio je Maksa
Ćatović, sa opremom „Pink flojda“ koja je stigla iz Londona. Tada je
prvi put na ovim prostorima viđen laser. Nažalost, zbog zadržavanja
šlepera na granici u Gorici, laser je bio programiran samo u zelenoj
boji a ne u tri koliko je, inače, imao. Vreme je bilo oblačno, izvrsno za laser, koji je po nebu
ispisivao moje ime i logo kuće „Vorner braders“, za koju sam u to vreme
snimao singlove. Taj prvi koncert na „Marakani“ ostao mi je u sećanju,
jer je u tom trenutku bio najveći u mojoj karijeri. „Novosti“ su ga
ispratile i dale veliku podršku. Tako je i dan danas.
Za 20.000. broj našeg lista, štampano je čak 200.000 primeraka vaše kompilacije „April u Beogradu“?
-
Kad su mi predočili ideju o dvadesethiljaditom broju i poklon disku,
veoma mi se svidela. Operativci su se dogovorili i napravili smo koktel
živih snimaka sa koncerata, izuzev „Pamuka“ koji je studijski i vrlo mi
je drag. Na disku koji je štampala „Rajfajzen banka“ je 16 pesama, od
„Ljubav je samo reč“ do „Pjesmo moja“ sa kojom sam zatvorio treći nastup
na „Marakani“. Verujem da ova kompilacija može da bude zanimljiva
ljudima, jer je drugačija od svih prethodnih.
Vaš aktuelni 13. studijski album „Kad pogledaš me preko ramena“ dostigao
je tiraž od rekordnih milion i dvesta hiljada primeraka. Zadivljujuća
brojka, imajući u vidu da se muzika skida sa Interneta?
-
Ja sam tome prišao na drugi način. Nijedno izdanje, a govorim o
studijskim snimcima, nije džabe poklonjeno, već je plasirano uz neki
proizvod. Prodaja muzičkih albuma danas ne postoji. Tiraži su
zanemarljivi, od deset do pedeset hiljada je maksimalno, ali u akcijama
kakve sam imao dvaput sa „Telekomom“ ili „Duelom“, dođe se do
impozantnog broja ljudi, jer je disk svima pristupačan, na primer, mogu
da ga čuju u autu, što mi je na neki način i bila namera.
Kad kažete „April u Beogradu“, kakve vam slike prolaze pred očima?
-
Kada se pomene ta pesma i kad je pevam na koncertima, vratim se na
svoje prve dolaske iz Sarajeva u Beograd, na svoj nastup u „Korni
grupi“, a posle toga na dolaske vezane za „Beogradsko proleće“ gde je ta
pesma izvedena. Uvek mi se vrate slike Doma sindikata i jednog tesnog
rezultata gde sam pobedio. Mada sam po glasovima publike u sali bio
izjednačen sa „Pro arte“, ta pesma je svima zvučala pobednički i
drugačije od ostalih. Setim se proleća u Beogradu,
jer je on, baš kao i Pariz, najlepši tada i u septembru, setim se
dolazaka na železničku stanicu, nekih ljubavi i lepih devojaka iz tog
doba, izlazaka i druženja u restoranima „Sunce“ i „Šumatovac“ koji su za
nas iz malih gradova bili veoma značajni. Beograd nije bio samo centar i
najveći grad bivše zemlje. Mi iz Sarajeva, ali i
drugih gradova poput Zagreba, jedva smo čekali da dođemo u Beograd, jer
nam je davao širinu koju nismo imali. Ali, sama pesma „April u Beogradu“
je emocija Kornelija Kovača, jer je on svoje vojničke dane služio u
Beogradu.
A s kim ste šetali ispod Savskog mosta?
- To je Kornelije šetao. Možda sam i ja nekad šetao, ali sad ne mogu da se setim s kim (smeh).
Posle četiri godine ponovo ćete pevati u Beogradu, 25. juna na Ušću, i
ovoga puta pod medijskim pokroviteljstvom našeg lista. Očekuje se da to
bude vaš najmasovniji koncert u karijeri?
- Moj
najmasovniji koncert do sada bio je na trgu u Skoplju pred 130.000
ljudi. Bio je besplatan, a ukoliko računamo one sa prodatim kartama,
najmasovniji su sigurno bili poslednja dva na „Marakani“. Nikada
ranije nisam pevao na otvorenom prostoru kakvo je Ušće. To jeste
livada, u fazonu ‘ajmo malo u patikama, lagano obučeni, na hepening koji
nije rokenrol, ali je pop muzika. Biće to koncert
sa sedištima, prave se dve tribine veličine Sava centra, jer nisu svi
ljudi u fazonu da se vrte sa pićem, druže i đuskaju. Sam prostor, uz
lepo vreme, može da bude zanimljiv. Naravno, u ovom slučaju karta mora
biti jeftinija nego u zatvorenom prostoru sa sedištima. Što se repertoara tiče, spremam od svega po malo. Kao neka
retrospektiva, sigurno četiri-pet pesama sa novog albuma, ali i nekoliko
iz sedamdesetih koje godinama nisam pevao, a mislim da bi ljudi voleli
da ih čuju. Moj problem je dužina koncerta.
Možda bi trebalo da bude malo kraći nego na „Marakani“, ali kad me
ponese atmosfera i skoči adrenalin, ne gledam na vreme. Ne valja da
smoriš ljude previše, a ne valja ni da si kratak. Svetski standard je
dva sata i 15 minuta sa bisom, a mislim da ću pevati dva i po sata. Ako
prekoračim koji minut, neće biti naodmet.
Hoćete li pre Ušća, kao i pred svaki beogradski koncert, otići sa bendom negde na visinske pripreme?
-
Nažalost, mi nismo bend koji nastupa kao vokalno instrumentalni sastav,
nego skup muzičara koji nastupaju sa Zdravkom Čolićem. Lepa je prilika
da se pred veliki koncert okupimo, odemo negde, izolujemo i napravimo
pre svega druženje, a onda i muzičko uvežbavanje. Druženje
je važno kako bi stvorili prisniju priču i energetsku stimulaciju koja
uzbuđuje momke, pa se osećaju kao da smo pravi bend. Nije bitno gde smo,
samo da nismo u Beogradu, jer onda muzičari odlaze kućama, imaju
obaveza, žena zove da plate struju, kiriju, ovaj ima malu decu, onaj
nema...Kad odemo negde, svi su rasterećeni i mogu
da se posvete tome što rade. Imamo naše lepe priče i momente koji nam
pripadaju kao muzičarima.
UNINA SLATKA TAJNA
Šta rade vaše ćerke Una i Lara?
-
Mlađa Lara ide u obdanište, a starija Una u treći razred osnovne škole.
Subotom i nedeljom provodimo više vremena zajedno. Dobre su, rastu, lepo
razgovaramo, od onih najobičnijih stvari, pa do kritika.
Ima li
Una simpatiju u školi?
- Za sada, čini mi se, nema. Ona tvrdi da je to
tajna. Ali, biće toga, videću za pet godina, kad momci budu počeli da mi
dolaze na vrata. Kada mi se rodila mlađa ćerka, Bajaga mi je poslao SMS
i napisao da će doći sa svojim sinom Markom da ih brane od frajera kad
odrastu (smeh).
POVRATAK U LUKSEMBURG
Naš najpopularniji pop pevač svih vremena
trenutno se nalazi na turneji po Evropi. Održao je koncerte u
Frankfurtu, Forzejmu i okolini holandskog Roterdama, a u subotu 9.
aprila peva u Berlinu:
- Posle Berlina idem u Diseldorf i Hamburg, a
radujem se i koncertu u Luksemburgu, gde sam se 1973. sa pesmom „Gori
vatra“ takmičio na „Pesmi Evrovizije“. Od tada nisam bio u Luksemburgu,
koji me podseća na prve dane karijere.
DUET KAO SINGL
Koliko je izvesno da ćete do koncerta na Ušću konačno objaviti duet sa nekom pevačicom?
-
Ta ideja i dalje postoji. Imam nekoliko zanimljivih melodija, ali ako
ne stignem do beogradskog koncerta, sigurno ću objaviti duetsku pesmu
kao singl, do Nove godine. I dalje nemam nikog posebnog na umu. Hteo sam
da snimim duet sa portugalskom fado pevačicom Terezom Salgiero, ali
njen glas nije bio dovoljno prodoran. Meni treba neki sopran, možda čak i
malo izraženiji alt. Verujem da bi u izboru pevačice bila presudna reč
producenta.
