Kad pogledaš me preko ramena, 13. studijski album Zdravka Čolića,
najavio je singl „Manijači“, duet sa Goranom Bregovićem, koji je odmah
postao ultimativni hit. Album se prodaje u MTS paketu, a sudeći po
potražnji, početni tiraž od 300.000 primeraka brzo će biti rasprodat. Na
pitanje da li je sujeveran što mu je ovo „baksuzni“ 13. album, pa još
sa 13 pesama, naš najpopularniji pop pevač svih vremena u ekskluzivnom
intervjuu za „Novosti“ odgovara:
- Neki mora da bude 13. Trudio sam se da ovo bude laganija ploča u
odnosu na „Zavičaj“, da ne opterećuje nikakvim velikim sadržajima, da
pesme ne budu komplikovane, a balade pretenciozne. One vesele, poput
„Meni niko ne treba“ ili „Javi se, javi se“, lako mi izlaze iz gitare,
aranžman za baladu „Lili“ hteo sam da bude tvrđi, kao što „Ramštajn“
zvuči, ali ga je Nikša Bratoš uradio pompeznije, dok sam „Obmanu“, za
koju je tekst napisao Bora Đorđević, okrenuo na pop, kao što je Kris
Kornel uradio sa Timbalendom.
Koja vam je pesma favorit?
- Nekako sam vezan za „Poplavu“, jednostavna je i minimalizovana.
Verujem da će ”ostati” i pevati se u kafanama. Ona malo vuče na džez,
ali može da se svira uz tamburicu ili violinu u bilo kakvom društvu. I
taj tekst, koji je Duško Kovačević napisao pre 38 godina je božanstven.
Inače, Duško je napisao samo četiri pesme u životu - „Poplavu“, „Pada
vlada“, „Za Beograd“ i „Mesečinu“.
Novinari su se na preslušavanju albuma jednoglasno složili da
je pesmu „Manijači“ koju ste otpevali sa Goranom Bregovićem trebalo
poslati na „Evrosong“...
- Brega je imao ideju da sa tom pesmom idemo na „Evrosong“.
Onda sam se ja zamislio i rekao mu da to ne radimo, jer je moj stav u
vezi sa „Evrosongom“ potpuno drugačiji. Mislim da afirmisani pevači ne
treba da se takmiče na festivalu koji je jedna velika cirkuska priča.
Onda je i Brega, kada je prespavao, uvideo da ne bi bilo zgodno da se
takmičimo. Pesma „Manijači“ ima tu neku poletnost, jeste narodnjak kad
se dodaju trube. Njen demo je bio drugačiji. Imao sam u glavi neku
kafansku priču, o trojici drugova koji se „pale“ na konobaricu koja tu
radi. Međutim, Bregović je odmah primetio da bi refren mogao da iskoči
visoko i sugerisao je da poradimo na strofama. Imao je ritmičnije
viđenje, a ja melodičnije, ali na kraju sam pristao da bude po njegovom.
Duet sa Bregovićem je prvi u vašoj karijeri?
- Nisam ja to planirao, niti zamišljam pesmu „Manijači“ kao duet. Ovo je
više neka jaranska varijanta, nazvao bih je zajedničkom numerom. Za
mene je duet ako imamo ženskog i muškog pevača, koji imaju raspevanu
kompoziciju. Ostala mi je jedna pesma, koja nije ušla na album, i koju
ću je verovatno snimiti kao bonus, uz jedan remiks, na regularnom
izdanju koje će se pojaviti za dva meseca. Ne bih da otkrivam previše,
ali snimio bih duet sa jednom ženom iz inostranstva, koja nije previše
poznata i da spojimo dva različita stila u jednoj baladi.
Nešto kao „Barselona“ Monserat Kabalje i Fredija Merkjurija?
- Možda neka fado pevačica, tako ja zamišljam duet.
Da razrešimo misteriju - da li ćete pevati na jubilarnom 50. saboru trubača u Guči, kao što organizatori najavljuju?
- Pre nekoliko godina jedan prijatelj me je pitao što ja ne pevam u
Guči, a ja u Guču idem radi trubača, dobrog provoda i svadbarskog
kupusa. Nikad mi nije padalo na pamet da pevam tamo i priznajem da sam
zatečen, jer ne verujem da bi ovakva vrsta pop koncerta, ovo što ja
pevam, išla uz Guču. Ne vidim šta bih ja tamo radio sa svojim programom.
Ne znam šta da kažem, niti je mene neko zvao, niti ljude koji su oko
mene. Lično, ne bih pevao, jer kad kažem Guča, vidim sebe tamo kao
gosta, a ne kao izvođača.
U maju krećete na turneju?
- Hteo bih da radim anplagd koncerte u malim prostorima, od 500 do
hiljadu ljudi, kao što je recimo „Madlenijanum“, za koje bih napravio
drugačiji, prearanžirani program. To nikad nisam radio u životu. Ipak,
za to mi je potrebno bar šest meseci posla. To bi bili mirniji koncerti,
više pevački i baladni, kao što je to svojevremeno uradio Džordž Majkl.
Naravno, radiću koncerte u velikim halama, stadionima ili na trgovima,
mada bih voleo da paralelno pravimo te male koncerte.
Razmišljate li o beogradskom koncertu?
- „Beogradska arena“ je fenomenalan prostor. Moja publika voli i da
sedi, a „Arena“ mi je odlična i za starije i za mlađe. Kada sam u njoj
pevao 2005, nije imala upotrebnu dozvolu i mi smo na koncertu imali
stvarno rekordno mnogo ljudi. Na jednom 25.000, na drugom 24.500
prodatih karata. Sada to više ne dozvoljavaju, ima manje ljudi, ali je
ugođaj bolji. Kada su u pitanju otvoreni prostori, jedino nisam „radio“
Ušće. Pitanje je koliko je to dobar prostor za mene. Ali, o tom-potom,
videćemo.
Kako komentarišete dosije „Operacija Miljacka“ izvesnog Živana
Milisavljevića, navodno penzionisanog pomoćnika načelnika resora
Državne bezbednosti, koji tvrdi da vas je regrutovao u službu posle
„ohridske afere“?
- Najveći biser mi je moj drug Kornelije Kovač, takođe prozvan da radi
za Službu, koji je rekao: „To mora da je neki psihopata.“ Očigledno je u
pitanju čovek bujne mašte. Na kraju mi je Spasić rekao da je to neki
ludak za koga nikad nije čuo da radi u BIA. Smejao sam se tome, pogotovo
kada su kao hteli da me vrate na velika vrata, pa su mlaznim avionom
slali kompozitore, od kojih neke nikada nisam video, na sastanak na
Svetom Stefanu. To je budalaština svetske vrste. Moj otac jeste bio
policajac, potpukovnik koji je zasluženo došao do penzije, ali da smo
sarađivali u BIA, to stvarno nije istina. Pevao sam i Titu, ali mi nikad
niko, ni u ovom režimu, ni kad je bio Milošević, nije došao i rekao da
moram da uradim to i to za državu, ili da moram tu i tu da pevam. Jedino
mi je izvesni prijatelj za vreme bombardovanja rekao da će se, ako ne
budem pevao na beogradskom Trgu Republike, odnositi prema meni na
drugačiji način, pa sam na kraju nastupio sa Balaševićem. Opirao sam se
tome, jer se nešto što je trebalo da bude trodnevna pompezna priredba,
pretvorilo zahvaljujući organizatorima u nepreglednu koncertnu priču
koja je trajala tri meseca. Tako se velikom grčkom pevaču Jorgosu
Dalarasu desilo da peva na istoj toj bini, a da pedesetak ljudi prolazi i
nema pojma ko je on. To je bio jedini put da sam ja nešto u životu
morao, inače, nikad mi niko nije postavljao ultimatum.
Čujem da se vašim ćerkama Uni i Lari najviše dopadaju brze pesme?
- Ne mogu da slušaju lagane, ali prirodno je da sva deca vole vesele
pesme. Una me u poslednje vreme stalno zapitkuje kada ćemo da se slikamo
zajedno za novine, pa ću morati da joj ispunim želju. Nije mi to
tražila ranije. Ona ide u drugi razred, išla je na balet, a sada ide na
karate kod šampionke Tanje Petrović. Odmah je dobila žuti pojas sa kojim
čak i spava. A mlađa Lara će uskoro u obdanište. Ona je tatina
pevačica, stalno peva.
“Evrovizija“ je cirkus
Kako vam se dopadaju Bregovićeve kompozicije za „Pesmu Evrovizije“?
- Otprilike je to nešto što se očekivalo od Gorana, sa trubama, da vuče
na etno. Nema više pravila ko će kakvog uspeha imati. Sve je veoma je
nepredvidivo i glasanje je pomalo cirkusko. Kad je Marija Šerifović
otišla u Helsinki, svi smo mislili da je „Molitva“ prosečan šlager, a
ona je pobedila. Seti se pesme „Džuli“ Danijela Popovića koja je bila
četvrta na Evroviziji, veliki evropski hit i mnogo bolja pesma od „Rok
mi bejbi“ zadarske „Rive“ koja je dovela „Pesmu Evrovizije“ u tadašnju
Jugoslaviju. Ne znam kakav je trenutno trend „Evrovizije“, pitanje je da
li će dominirati etnopesme, ili će se neko ubaciti sa drugom pričom.
Sedamdesetih su bili šlageri i odjednom se pojavila „Aba“ sa veselom
pesmicom i razbila klišee. Nažalost, „Evrosong“ je devalviran festival
po muzičkoj vrednosti. Ono što je prezentirano od 1985. do sada, stvarno
je jako loše. Da mi neko sada kaže da otpevam neku pobedničku pesmu, ne
bih znao. Sećam se jedino onog Grka Sakisa Ruvasa.
No comments:
Post a Comment