Ljubav koju uživa kod publike smatra da je zaslužio time što
se dao ceo, da ona vidi i oseća iskrenost, a tu su i pesme koje traju.
Popularnost
legendarnog Zdravka Čolića, koji se trenutno nalazi sa porodicom na
letovanju u Grčkoj, ne jenjava već nekoliko decenija, a slobodno se može
reći da je poslednjih godina još popularniji. Dok i planetarno slavni
zbog svetske ekonomske krize odlažu i otkazuju koncerte, Čola
„nacionale“ pravi prave spektakle širom prostora bivše SFRJ. Od čuvene
turneje „Putujući zemljotres“ dvorane i stadioni bili su tesni da prime
sve one koji su bili željni magije njegove pesme, a tako je i danas
posle četiri decenije.
Prvog dana avgusta održaće veliki
solistički koncert na stadionu „Biljanini izvori“ na Ohridu, a tri dana
kasnije u pulskoj „Areni“. Karijeru ovog pevača obeležavaju ne samo
pesme, već i koncerti koji su milionima ljudi zauvek ostali u sećanju.
Za njega se može reći da je posle Tita najvoljeniji čovek u bivšoj Jugi.
U njemu ima beskrajne energije i poleta, a njegovi koncerti ne traju
kraće od tri sata. Svi u glas pevaju i one stare „Zagrli me“, „Zima s
Kristinom“, „Čija je ono zvijezda“... ali i nove hitove sa poslednjeg
albuma: „Kad pogledaš me preko ramena“, „Ljubavnici“, „Pamuk“… „Svirku
uvek produžim, retko pevam kraće od tri sata. Divan je osećaj kad s
pozornice vidim da publika želi još. Mislim da je tri sata sasvim
dovoljno, jer sve preko toga bilo bi zamarajuće. Radujem se što ću
pevati u Puli i na Ohridu. Svaki koncert susret je moje i publikine
energije. Naši glasovi koji se stapaju i oslobađanja te pozitivne
energije stvarno su čarolija, pa se čak i oni koji ne obraćaju pažnju na
ono što radim osećaju dobro“, kaže Čola.
Takav sam, kakav sam
Ljubav
koju uživa od strane publike smatra da je zaslužio time što se dao ceo,
da publika vidi i oseća iskrenost, a tu su i pesme koje traju, priča
Zdravko Čolić, koji je još na samom početku postao istinski fenomen.
„To
da sam fenomen ili čudo, o tome ne mogu da govorim. Takav sam, kakav
sam, ne mogu da se promenim, već mi ostaje samo da se trudim da budem
bolji. Kad me neko pita šta me pokreće i drži u dobrom raspoloženju,
kažem da je to optimizam, imam temperament koji je iznad neke normale za
čoveka mojih godina, volim ljude, dao bih svakom sve. To je važno, da
na neki način budeš ambasador dobre volje pesmom. To je moja osnovna
misija, a ono što dobijam i što mi znači jeste da me ljudi još traže i
da mogu da izađem pred toliko ljudi i da im dam sebe. To je zapravo
najveći stimulans“, objašnjava Čola.
Iako za njim još uvek luduju
mnoge žene različitih generacija, on sebe nikada nije smatrao
srcelomcem. U životu je imao svega tri duže veze, od kojih se jedna
završila brakom sa suprugom Sandrom.
„Drage su mi bile i one
strastvene, kratke veze. Kačio sam se na strast, koja nije nužno
povezana s ljubavlju. Jedna takva noć ili možda samo pogled znao mi se
duboko urezati u sećanje. Imao sam divnih trenutaka, susreta, pa i
kratkih veza koje su ostavile pečat. To je moj temperament. Odvojio bih
jedno od drugog, te tri duge veze od strasti. Možda su mi čak i draže te
’blic’ veze. Ponekad bih se osećao kao da smo proživeli celi život u
tih nekoliko sati“, otkriva Čolić.
Pre jedanaest godina ovaj
legendarni pevač postao je roditelj ćerke Une, a pet godina posle i
Lare. Ističe da je divan osećaj biti otac, ali strahuje kako će njegova
deca prolaziti kroz život.
„Kad sam ja bio mlad sve je bilo
sigurnije, jača policija, nije bilo toliko kriminala, droge, manje se
konzumirao alkohol. Sve je bilo umerenije, pod kontrolom, a moji
roditelji su ipak strahovali, a ja danas još i više, posebno jer sam
otac devojčica. Čini mi se da je sa sinovima sve lakše, jer su za žensku
decu strahovi mnogo veći. Moji mama i tata plašili su se kad ne dođem
uveče kući na vreme, ali nisu strahovali kao ja danas, iako tada nije
bilo mobilnih telefona“, priča Čolić.
Objašnjava da nije strog, već dosta popustljiv.
„Ne
mogu na njima trenirati strogoću. Obe me vrte oko malog prsta, posebno
kad nešto treba da im kupim, a nikad ih ne odbijem, jer ja kao klinac
štošta nisam imao. Kad nešto požele najviše vole tatu. Sa mnom im je
lako, dok je sa mamom teže. Jednostavno, mojim curama ne mogu reći ne“,
priča Zdravko.
Deca slavnih muzičara uglavnom su ravnodušna na
karijeru i uspehe svojih roditelja, dok su Una i Lara veoma ponosne na
sve što je njihov tata uradio i postigao u životu
„Neretko
zajedno gledamo snimke mojih nastupa i koncerata“, kaže Čola. Mnogo
fanova želelo bi bar na kratko da porazgovara sa njim, a on, kako kaže,
rado bi se družio sa najvatrenijim obožavaocima, ali je to prilično
teško organizovati.
„Iskoristim priliku da sednem i popričam sa
svim dragim ljudima koje dugo nisam video, ali to je uzak krug ljudi sa
kojima se ispričam posle koncerta“, kaže Čolić.
S prijateljima deli lepe trenutke
Bije
ga glas da je veoma galantan prema prijateljima, a posebno u kafani.
Kruže priče da je znao celi honorar posle nastupa da potroši na provod.
Njegovim ulaskom u restoran konobari bi unapred zadovoljno trljali ruke.
„Kad
imam volim da potrošim novac na drage ljude, da podelim s njima lepe
trenutke. U ono doba, kada nisam imao porodicu, zarađivao sam solidan
novac. Rano sam počeo da zarađujem, sa sedamnaest godina kada sam ušao u
estradu. Bio sam fasciniran što sam mogao da donesem novac u kuću, ali i
da ga potrošim sa društvom. Znao je otići celi honorar, ponekad i više,
u zavisnosti koliko je ljudi bilo. Mislim da je taj moj manir stvar
sredine u kojoj sam odrastao. Retko će koji Bosanac izaći a da nema za
počastiti. Ako nema novca radije će ostati kod kuće. Imao sam, trošio i
nikad nisam zažalio“, priča Zdravko Čolić.
Najviše pamti druženja pre raspada Jugoslavije, u vreme kad se živelo spokojno.
„Ta
druženja, življenje... Sve je bilo poštenije. Mogu danas da se uvučem i
u društvo mlađe generacije, ali nedostaju mi ondašnja druženja. Nema
više klinaca s gitarom po parkovima. Nije to nostalgija, a posebno
jugonostalgija, već naprosto glad za ljudskim dignitetom, poštovanjem,
pristojnošću življenja“.
Ljubav prema sportu
Zdravko
Čolić se kao dete više zanimao za sport nego za muziku. Trenirao je
fudbal, a onda atletiku. Na jednom takmičenju osvojio je drugo mesto,
odmah iza tadašnje atletske zvezde Nenada Stekića. Međutim, kako nije
dalje postizao dobre sportske rezultate, a bio je talentovan za
recitovanje, učestvovao je u školskim priredbama. Nadaren je bio i za
glumu, pa je igrao u „Pionirskom pozorištu“ u Sarajevu. Iz hobija je
svirao gitaru i skidao repertoar sa domaćih i italijanskih festivala.
Kao gimnazijalac prijavio se na takmičenje pevača amatera i osvojio
drugo mesto s pesmom „Lady Madonna“ grupe „The Beatles“.
„Tada
sam zaradio prvi honorar, a kad sam shvatio da od tog pevanja može nešto
i da bude, priključio sam se grupi ’Mladi i lijepi’, a potom 1969.
godine prešao u ’Ambasadore’. Sastav su u to vreme činili vojni
muzičari, a jedini civil bio je gitarista Slobodan Vujović. Vremenom je
ta grupa dobijala sve više ponuda za svirke, što vojni muzičari zbog
svojih obaveza nisu mogli da ispune, pa smo sledeće godine Vujović i ja
formirali nove ’Ambasadore’. Tog leta sa ’Indexima’ svirali smo mesec
dana u Dubrovniku, a onda učestvovali na festivalu ’Vaš šlager sezone’
sa pesmom Zdenka Runjića ’Plačem za tvojim usnama’. Osvojili smo sedmo
mesto, ali je pesma postala veoma slušana“.
U to vreme dobio je
ponudu da vežba sa „Indexima“ i bude na klupi za rezerve u slučaju da
pokojni Davorin Popović napusti grupu. Nekoliko puta nastupali su
zajedno, ali kako je pesma sa „VŠS“ bila sve slušanija, na mlađanog
Čolića skrenuo je pažnju Kornelije Kovač, koji ga je pozvao da peva u
„Korni grupi“ umesto Dade Topića.
„Tada sam bio na prvoj godini
studija Ekonomskog fakulteta u Sarajevu, dao pet ispita, ali sam
prihvatio Kornelijevu ponudu i došao u Beograd. Snimili smo tri pesme i
posle šest meseci vratio se u Sarajevo i nastavio studije. Godine 1972.
na ’VŠS’ s pesmom Kemala Montena ’Sinoć nisu bila tu’, koju je trebalo
da otpeva Josipa Lisac, ali je odustala, osvojio sam treće mesto publike
i prvu za interpretaciju“, priseća se Čolić momenta kada je zvanično
počeo sa solo karijerom i postao najveća zvezda na prostorima SFRJ.
Nezaboravni koncert
Posle
mnogih festivalskih uspeha i hitova, objavio je prvi studijski album
„Ti i ja“ 1975. godine. S pesmom „Loše vino“, čiju je muziku radio Goran
Bregović, a stihove napisao Arsen Dedić, za sva vremena osvojio je sve
generacije. Nastupila je histerija popularnosti. Prilikom davanja
autograma posle koncerata u Beogradu kordon devojaka vrištao je i lomio
izloge. Usledile su mnoge večne pesme: „Živiš u oblacima“, „Druže Tito,
mi ti se kunemo“, „Ako priđeš bliže“, „Pjevam danju, pjevam noću“...
Tokom velike turneje „Putujući zemljotres“ kordoni policije štitili su
ga od razjarenih fanova. Popularnost je rasla progresivnom brzinom, a 5.
septembra 1978. održao je koncert na „Marakani“, koji je okupio 70.000
poštovalaca pevačevog lika i dela.
„Nikada neću zaboraviti taj
koncert. U pratećoj grupi klavijature je svirao Kris Nikols, a bas Dado
Topić, zvezde sastava ’Time’. Topić je nastupio kao zagrevanje, otpevao
je nekoliko svojih hitova, a onda ja sa razgolićenim ’Lokicama’. Gosti
koncerta bili su: Kemal Monteno, Arsen Dedić, Kornelije Kovač, Josip
Bocek, trio ’Strune’ i pevački kvintet RTB-a“, govori Čolić.
Sav
prihod od koncerta ustupio je Savezu slepih. Na stadionu su snimljeni i
prvi kadrovi filma o Zdravku „Pjevam danju, pjevam noću“, koji je
kasnije bio dokumentarac, a posle pretočen u seriju od četiri epizode.
Nakon bioskopske premijere 90-minutni film prikazan je na televiziji. Te
večeri na „Marakani“ bio je Zigi Loh, direktor nemačke diskografske
kuće, koji je bio iznenađen Zdravkovom popularnošću.
„Odmah mi je
predložio da se obnovi ugovor, pa su za nemačko tržište objavljeni
singlovi sa pesmama ’Jedina’ i ’Zagrli me’, kao i jedan disko singl s
numerama ’I m Not Robot Man’ i ’Light me’. Međutim, nisam prihvatio
njihovu ponudu da se preselim u Nemačku i tamo radim za njih. Umesto
toga krajem 1978. otišao sam u vojsku, a sledeće godine izdao album
’Zbog tebe’“, kaže popularni pevač.
Popularnost nije jenjavala,
ali se nakon albuma „Da ti kažem šta mi je“ i raspada zemlje pevač
povukao sa scene. Sedam godina kasnije vratio se u punom sjaju, a 2001.
ponovo je održao veliki koncert na „Marakani“.
Prisustvovalo je
80.000 ljudi, a u direktnom prenosu na televiziji gledalo ga je četiri
miliona. Godine 2005. oborio je rekord u beogradskoj „Areni“ s dva
nastupa, a onda 2011. ponovo održao veliki koncert za pamćenje na Ušću,
na kom je bilo 100.000 fanova.
Sportisti, Elvis Prisli i drug Tito
Već decenijama Zdravko je uzor hiljadama, a njegovi idoli iz mladosti bili su uglavnom sportisti.
„Divili
smo se fudbalerima, najviše Aci Ferhatoviću. Bio sam vezan i za
američku scenu. Ujutro bih išao u školu, a po podne u bioskop da gledamo
filmove Elvisa Prislija, i to na sve tri projekcije tokom večernjih
sati, od 16, 18 i 20 časova. Nakon samo dva dana znao bih sve pesme,
koje sam potom izvodio pred društvom. Voleli smo i druga Tita, tada je
bio naš život“.
Serenada ispod prozora
Iako
je na hiljade žena sanjalo da im se Čola bar približi, bilo je i onih
dama kojima je ukazao džentlmenske gestove. Jednoj devojci iz Negotina
je svirao serenade pod prozorom.
„Na jednom koncertu bila je
jedna veoma zanimljiva devojka. Saznao sam gde živi, pa sam otišao ispod
njenog prozora i pevao uz gitaru. Svi u Negotinu su za to saznali, pa
me je bilo malo sramota“, uz smeh se priseća Čola.
Ja nisam zvezda
Čolić nikada sebe nije smatrao zvezdom, već, kako kaže, jaranom i čovekom iz naroda.
„Odrastao
sam u takvom okruženju da nikoga nismo pravili važnim i zvezdom. Na
uspehe nekog od nas gledali smo kao na jaranski posao. U Sarajevu je
vladala takva klima da ti nikad nisu dozvoljavali da se osećaš da si
važniji od drugih. Zvezdama smo smatrali one muzičare koji su dolazili
iz Beograda, a bio je zvezda onaj ko se pojavio na naslovnoj strani
nekog popularnog nedeljnika. I danas smatram da treba da si narodni,
jaranski čovek. I dalje ne mislim da sam zvezda, već radim ovaj posao“.
