Najveća balkanska zvezda Zdravko Čolić, već sedam meseci radi na svom
13. studijskom albumu, koji će biti objavljen 8. marta na Dan žena.
Pevač sjajnog glasa, na čije koncerte dolaze tri generacije, večeras,
kad kazaljke se poklope, poželeće srećnu Novu godinu gostima u luksuznom
spa centru Bruna Orešara u Novom Vinodolskom. Na pitanje kakve pesme
sprema svojoj publici, Čola nacionale u ekskluzivnom razgovoru za
“Večernje novosti” odgovara:
- Ovoga puta imam više melodija nego kad sam spremao prethodni.
Poslednjih godina mi komponovanje ide od ruke. U početnoj fazi producent
Voja Aralica i ja smo od silnih melodija, izabrali tridesetak. Od toga
smo u maju napravili 22 demo verzije, pa onda to još više sužavali, da
bismo onda prešli na tekstove. Album smo producirali više u nekom
evropskom pop maniru nego što je bio “Zavičaj”. Pesme su jednostavnije i
konkretnije, a tekstovi jasni. Zasad je 11 mojih kompozicija, Bajaga je
uradio muziku na tekst Duška Kovačevića za pesmu “Poplava”, koja će
sigurno postati evergrin, a imam i jednu prelepu baladu “Pamuk”
Aleksandre Milutinović. Autori tekstova su osim Bajage i Duška, i
Fahrudin Pecikoza, Marina Tucaković, Nikola Čuturilo Čutura i Bora
Đorđević.
Vaši saradnici tvrde da ste u studiju vrlo zahtevni?
- Uvek sam inicirao kompozitore i kad nisam bio autor pesama, tražio sam
da bude prilično po mom, jer, uvek ću ja posle stajati iza tih pesama,
makar bile i najjednostavnije. Odlično se razumem sa saradnicima,
naročito sa starim. Imaš sjajne kompozitore i tekstopisce, ali oni nisu
uvek u formi.
Hoće li novi album uspeti da obori tiraž prethodnog, koji je prodat u više od pola miliona primeraka?
- Najteže je upoređivati svoje albume. Ovaj, novi je
jednostavan, ima pet-šest balada, dve srednjeg tempa i nekoliko bržih.
Možda je malo konkretniji, jednostavniji i pitkiji od “Zavičaja”. Znam
da će “Poplava” ući u uvo na prvo slušanje. Interesantna je i “Lili”
koju pevam na nemačkom i koja se takođe pamti na prvo slušanje. Dok sam
je “pravio”, slučajno sam pevao na nemačkom i video da mi fali broj
šest. Naravno, povezao sam sa svojim životom, ta neka žena koja se zove
Lili, znamo se iz Minhena, iz Bavarske, cela stvar trajala je pet dana, a
šestog je došlo do rastanka. Svima se dopalo to brojanje na nemačkom,
pa smo rešili da ga ostavimo. I taj Minhen, i Bavarsku, i vezu koja je
trajala kratko i “Lili aufiderzen”.
Za Novu godinu pevate u Novom Vinodolskom, u spa centru Bruna
Orešara. Priča se da ste “uboli” rekordni honorar od sto hiljada evra?
- Zvao me je prijatelj Boba Živojinović i to mi se učinilo zanimljivim.
Sa njim i Orešarom sam se družio u Beogradu i Zagrebu. Drago mi je što
ću baš tamo pevati, jer poslednjih godina uglavnom sam za tu noć
nastupao na trgovima u Baru, Podgorici, Budvi, Novom Sadu... Moja
fantazija je da Novu godinu pevam u nekom opuštenom prostoru, poput
švajcarske diskoteke “Grodonija”, gde se peva, igra, druži, nema velike
potrebe za perfektnom svirkom i nije prevelik broj ljudi. Sam
finansijski momenat mi nije bitan, ako je to nešto gde se dobro osećam. A
taj spa centar je mali prostor, za 400 ljudi. Nikada ne govorim o
ciframa, ali tačno je da sam poslednjih godina imao novogodišnje
honorare koji su bili visoki.
U novembru ste iznenada ostali bez majke Stane za koju ste bili izuzetno vezani?
- Tek kad prođe pola godine biću svestan da sam izgubio dragog
roditelja. Iz poštovanja i potrebe otkazao sam sve koncerte dok nije
prošlo 40 dana. To je normalno. Kod nas je majka bila stub porodice,
nikad nije radila, bila je domaćica. U celoj njenoj familiji Vuletića, a
mi smo Hercegovci iz Trebinja, a onda i tatinoj, a njegovi su iz Banata
kod Zrenjanina, mama Stana je na neki način uvek bila značajna kao
persona. Pitala se za sve, i u kući je uvek bila autoritet.
Da li je bila stroga prema vama i bratu Draganu?
- Jeste, ali isto tako i tolerantna. Nisam je nikad sekirao zbog škole,
jedino što je moja velika popularnost imala na neki način reperkusije.
Sekirala se zbog mojih putovanja, navale raznoraznog sveta, što je moglo
da utiče na nju da bude nervozna. Uvek je bila zdrava i mladolika.
Umrla je u 81. godini. Sve se naglo desilo, nikad nije bila bolesna.
Obično je tata Vlado imao neke operacije, mada gura 88. godinu. A mama
je iznenada umrla, od upale pluća. I kad idem na groblje, i nedavno kad
smo davali 40 dana, nekako još nisam svestan da je više nema. To čovek
ne može da shvati, mislim da ću tek za godinu-dve osetiti koliko mi
nedostaje.
Čemu vas je mama naučila, šta je najvrednije što ste poneli iz roditeljskog doma?
- Iz kuće sam poneo poštenje, što je najvažnije u našoj porodici, jer je
tako genetski, poštovanje drugoga i starijeg, disciplinu življenja i
čast koja je bila svojstvena tom periodu. Danas su ljudi raskalašni, i
oni koji imaju i koji nemaju, jer porodica ne živi u društvenom sistemu
koji smo imali. Socijalizam je imao strože gledanje, kad vidiš
milicionera ti staneš mirno, taman posla da digneš ruku ili nešto loše
kažeš. Disciplina u našoj kući, iako je tata bio oficir mekanog srca,
dolazila je od mame. Ona je brata i mene naučila da budemo pošteni i
časni ljudi. Mislim da je, uz radne navike, to najvažnije što smo poneli
iz roditeljskog doma. Do poslednjeg dana interesovala se šta i kako
ide, oko estrade i svega što je vezano za egzistenciju. Ja sam uvek bio
galantan, govorili su da me je društvo pokvarilo, a mama me je uvek
vraćala na onu osnovnu i iskonsku stvar da budem štedljiv, da vreme
prolazi, da vodim računa o materijalnoj situaciji. Kasno sam se oženio, a
mama je uvek kad bi se povela reč o tome govorila: “A kad će moj
Zdravo?” Zvala me je Zdravo, a ne Zdravko. Njena smrt je emotivni
gubitak koji ću sve više osećati kako vreme bude prolazilo.
Koji ćete koncerte iz odlazeće godine upamtiti?
- Izdvojio bih zagrebački koncert u “Areni” i mostarski na stadionu
“Bijeli brijeg”. U Zagrebu smo komotno mogli da uradimo dva koncerta,
ali sam insistirao da ipak bude jedan. A Mostar je grad koji nema
jedinstvo, nema gradsku vladu, koji nema zajedništvo, a ja sam uspeo da
na koncertu “imam” 15.000 ljudi i odličnu energiju koju je vrlo teško
postići u Mostaru. Koncert u pariskoj “Olimpiji”, koja jeste kultna
dvorana, nije mi bio toliko važan kao ova dva. Na ovoj turneji ostao sam
dužan Sarajlijama koncert na stadionu “Koševo”. Kada sam 1978. tamo
pevao, pala je takva kiša da smo morali da prekinemo nastup. Verujem da
ćemo sa novim albumom uraditi i koncert na “Koševu”.
A šta bi Zdravko Čolić poželeo od Deda Mraza u 2010?
- Voleo bih da mi donese jedan lep album i nekoliko uspešnih koncerata.
Kada su nematerijalne stvari u pitanju, svojoj porodici, prijateljima i
svim ljudima koje poznajem želim zdravlje. Kad čestitam, još od malih
nogu, uvek prvo poželim dobro zdravlje za sve, jer kad je čovek zdrav,
svega će biti.
Ćerke
Šta su vaše ćerke Una i Lara poželele da im Deda Mraz donese za Novu godinu?
- Starija Una je naručila lutke i mali kompjuter, pa će to Deda
Mraz i da nabavi (smeh). A mlađa Lara je tražila samo bombone. Zezaju
me da tatu voli najviše zato što joj daje bombone. A ne mogu da joj ne
dam. Imamo jednu ostavicu u kući i kad svi zbrišu na spavanje, Lara se
vrati da je tata digne da uzme još bombona. Mama je stroga i ne
dozvoljava joj. Lara ima žicu za pevanje, mada se to kod dece menja iz
godine u godinu. Videćemo da li je na tatu. A Una ide na balet. Sada je u
drugom razredu, dobra je učenica. Ako je na mene, biće dobar đak.
Ukidanje viza
Kako komentarišete ukidanje viza za građane Srbije?
- To je meni događaj ne 2009. godine, nego događaj najvažniji
za ovaj prostor u poslednjih 10 godina. Hrvati su imali sreću da su
posle priznanja odmah mogli da putuju bez viza, Slovenci isto. Žao mi je
što Bosni i Hercegovini nisu ukinuli vize, ali, evo, možda će u junu.
Civilizacijski i ljudski to je
najvažnija stvar, taj osećaj slobode da možeš negde da odeš kad god
poželiš. Bilo je jadno, grozno i ponižavajuće čekati u redovima za vizu,
naročito pred godišnje odmore, pa makar išao na letovanje u Grčku.
